godine, kada je čukundeda Maksim u Svilajncu počeo da pravi bozu, orijentalne poslastice: baklave, tulumbe, i naš omiljeni slatkiš - karamele. Ubrzo je postao poznat po svom umeću u pravljenju slakiša, i čitav Svilajnac kupovao je u njegovoj poslastičarnci. Uporedo sa usavršavanjem recepata i zanata, svoja znanja prenosio je na sina Krstu. Pradeda Krsta nastavio je istim stopama, bio je omiljeni l
ik svakog deteta u Svilajncu, jer je na svom biciklu vozio zakačen frizider sa domaćim sladoledom na točenje i korpu sa bombonama. Kako je vreme prolazilo, tako se razvijala i poslastičarnica, asortiman ručno napravljenih slatkiša se proširio, a naravno, među njima su uvek kao omiljene i neizostavne bile karamele. Pošto je posao bio težak i naporan, cela porodica je bila uključena u neki deo posla u poslasticarnici, a deda Radisav je bio jedan od njih. Kao najmladje dete, morao je najviše da radi i da se dokazuje. Posle izvesnog vremena i polaganja majstorskog ispita za poslastičara, on odlučuje da se preseli i svoj posao nastavi u Jabuci. To je bilo 1956. godine. Odmah po dolasku u Jabuku, Radisav je otvorio poslastičarnicu koja je postala vrlo popularna, kako medju Jabučanima, tako i u okolini. Najpopularnija, najtraženija i najomiljenija poslastica postale su karamele, generacije dece odraslo je na ovim preukusnim bombonama, napravljenim po tradicionalnom receptu, koji je još čukundeda Maksim doveo do savršenstva. Naravno, tu su bile svilene bombone, neprevaziđene baklave i tulumbe, krempite o kojima se i danas priča, domaći sladoled na točenje, alva, boza i limunada. Sve su to zadovoljstva koja je deda Radisav doneo Jabučanima. Pomažući svom ocu u poslu, recepte za sve poslastice, proces proizvodnje kao i male cake velikih majstora, pomno je pratio Milorad, moj otac. Uz svesrdnu pomoć i podršku svoje supruge Jelice, nastavio je da vodi poslastičarnicu. Pored tradicionalnih recepata, koji su se prenosili sa kolena na koleno, uveli su mnoštvo novih i modernijih, ali nikada nisu mnogo skrenuli sa p**a koji su započeli njihovi prethodnici. Ipak, nama kao deci koja su odrasla gledajući ovu poslastičarsku čaroliju, uvek su najomiljeniji slatkiš bile karamele, bez kojih nije prolazio ni jedan dan u poslastičarnici. Iako poslastičarnica ne radi već nekoliko godina, iz mnogih razloga, ono što nam je u porodici već više od jednog veka, ne može tek tako da se zaboravi. Jednostavno, postoje stvari kojih čovek ne može i ne želi da se odrekne. Ja sam Milan, sin Milorada i Jelice. Ni moje detinjstvo se nije mnogo razlikovalo od detinjstva mojih predaka. Posmatrao sam dedu i oca kako prave sve te poslastice, a najviše sam voleo kada se prave karamele. Njihov jedinstveni ukus, koji mnogi pamte, naterao me je da se posle mnogo godina vratim tradiciji i probam da napravim taj slatkiš. Jednog dana, ušao sam u radionicu i uz savete svog oca, priča o dedi i kako je on to radio, napravio sam ih. Vratile su me u detinjstvo, to je taj jedinstveni ukus koji sam želeo da sačuvam od zaborava i podelim sa svojim prijateljima. Sada želim da ovaj slatkiš podelim sa svima vama, jer verujem da će vam se veoma svideti. Za sada su tu samo karamele, mada ne sumnjam da će uskoro biti i ostalih slatkih zadovoljstava.
